Priopćenje Fonda za humanitarno pravo prenosimo u cjelosti:

Dana 20. novembra 2016. godine navršava se 25 godina od zločina počinjenog na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ kod Vukovara, kada su pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane (TO) i srpski dobrovoljci pod komandom Jugoslovenske narodne armije (JNA) ubili 265 hrvatskih civila i ratnih zarobljenika. Fond za humanitarno pravo (FHP) ovom prilikom podseća da suđenje za ovaj zločin pred domaćim pravosuđem nije pravnosnažno okončano ni posle više od 12 godina.

Neposredno po zauzimanju Vukovara, 20. novembra 1991. godine pripadnici JNA izveli su ranjenike, bolesnike, civile i pripadnike hrvatskih oružanih snaga iz vukovarske bolnice i odveli ih u hangare na poljoprivrednom dobru Ovčara, udaljenom oko pet kilometara jugoistočno od Vukovara. Od trenutka njihovog dovođenja na Ovčaru, pripadnici TO Vukovara i jedinice „Leva supoderica“, sastavljene uglavnom od dobrovoljaca Srpske radikalne stranke, zatočene Hrvate su u prisustvu pripadnika Vojne policije JNA premlaćivali, ponižavali i zlostavljali.

U večernjim satima pripadnici JNA su se, po naređenju pukovnika Mileta Mrkšića, povukli sa Ovčare, a pripadnici TO Vukovara i dobrovoljačke jedinice „Leva supoderica“ su tokom noći između 20. i 21. novembra 1991. godine izvodili iz hangara zatočene i u grupama od 10 do 20 ljudi odvodili ih na na lokaciju Grabovo gde su ih, ispred ranije pripremljene masovne grobnice, streljali. Na Ovčari su uz ranjene pripadnike hrvatskih oružanih snaga ubijeni i civili, žene i deca: Ružica Markobašić (32) koja je tada bila u poodmakloj trudnoći, Janja Podhorski (60), Dragutin Balog (17) i Igor Kačić (16).

Iz masovne grobnice na lokalitetu Grabovo ekshumirano je 200 tela, a identifikovane su 193 žrtve. Sedamnaest leševa žrtava pronađeno je u okolnim grobnicama, dok se za telima više desetina žrtava još uvek traga.

Za zločin na Ovčari pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) pravnosnažno su osuđeni pukovnik JNA Mile Mrkšić i major Veselin Šljivančanin. Uprkos tome što dokazi izvedeni pred MKSJ nedvosmisleno ukazuju na odgovornost više oficira i podoficira JNA za događaje na Ovčari, optužnicom Tužilaštva za ratne zločine obuhvaćeni su samo direktni izvršioci zločina.

Suđenje za ovaj zločin pred domaćim pravosuđem počelo je 9. marta 2004. godine. Ovaj predmet je ujedno bio i prvo suđenje pred posebnim odeljenjem za ratne zločine i predmet u kojem je MKSJ ustupio obiman istražni materijal domaćem pravosuđu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu 23. juna 2010. godine predmet je prvobitno pravnosnažno okončan. Miroljub Vujović, Stanko Vujanović, Predrag Milojević, Đorđe Šošić, Miroslav Đanković i Saša Radak su osuđeni na 20 godina zatvora, Milan Vojnović i Ivan Atanasijević na po 15 godina, Jovica Perić na 13 godina, Nada Kalaba na 11 godina, Milan Lančužanin na šest godina, a Goran Mugoša i Predrag Dragović na po pet godina zatvora. Od optužbe su oslobođeni Slobodan Katić, Predrag Madžarac, Vujo Zlatar i Milorad Pejić.

Međutim, Ustavni sud Srbije doneo je 12. decembra 2013. godine odluku kojom je, suprotno svojoj ranijoj praksi, usvojio ustavnu žalbu osuđenog Saše Radaka našavši da mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Na osnovu ove odluke, branioci osuđenih su Vrhovnom kasacionom sudu (VKS) podneli zahteve za zaštitu zakonitosti, koje je VKS usvojio i 19. juna 2014. godine doneo presudu kojom je ukinuo pravnosnažnu presudu, te predmet vratio Apelacionom sudu na ponovno odlučivanje.

Ponovno postupajući u ovom predmetu, Apelacioni sud je prekinuo izdržavanje kazni ranije osuđenima i pustio ih da se brane sa slobode. Pretres pred ovim sudom je počeo tek 15. juna 2015. godine i do danas nije okončan.

Nesposobnost ili nevoljnost domaćeg pravosuđa da ovaj predmet konačno reši više od 12 godina od početka suđenja i 25 godina nakon što je zločin počinjen predstavlja paradigmatičan primer procesuiranja ratnih zločina u Srbiji – složeni predmeti, sa velikim brojem žrtava poput Ovčare, ali i Ćuške, Lovasa, Skočića se odugovlače, zbog niza procesnopravnih začkoljica postaju nerazumljivi i vremenom iščezavaju iz očiju javnosti. Porodice žrtava koje su nelako poklonile veru sudovima u Srbiji, za to vreme ostaju uskraćene za odgovore o sudbini svojih najbližih rođaka i odgovornosti počinilaca zločina nad njima.