“Danas je svedočenje Milke Žicine višestruko aktuelno. Ona nam osvetljava istinsko lice jednog poretka čije smo osporavanje još davno pre svih ovdašnjih ‘tranzicija’ smatrali ako ništa drugo a ono opasnom glupošću. Objašnjavajući tu glupost rečima, kodiranjem i (sentimentalnim) vaspitanjem, što smo onda podvodili pod kategorije palanaštva-provincijalizma, mentaliteta, tradicionalizma, kolektivizma, patrijarhalnosti, ukratko – duboko usađenog a krajnje opasnog otpora modernizaciji. Kada se nešto ne ume objasniti ili kada se za objašnjenje primene neodgovarajući instrumenti, racionalnost zamenjuje mistika i mistifikacija, a objektu posmatranja se pripisuje nesaznatljivost. Ono što bi trebalo da bude osvetljeno svetlošću reči (pojma), veštom manipulacijom se gura u (mističnu) tamu i proglašava neizrecivim i nesaznatljivim. To se odražava i na praksu, na ono što bi trebalo da bude podstrek, pretvara se u puko nasilje, od direktnog, preko strukturnog, sve do (najtrajnijeg) kulturnog. To je klasična metoda isključivanja, i delo Milke Žicine, sudbina i recepcija tog dela, je jedna od mogućih paradigmi ovakve ideološke operacije.
(…)

Milka Žicina hoće sve drugačije, jer zna kako je biti šegrt, švalja, siroče, žena, jer zna kako nije problem u radu nego u smislu tog rada. I da nije problem u čoveku nego u svemu onome što od njega može da postane. I u svemu onome što ga, makar i samo u simboličkom vidu, rukovodi da to postane.”
(Vladimir Kolarić)

Više informacija o ovom čitateljskom klubu možete pronaći ovdje.